Sakupljam komadiće sećanja,
što ih je vreme raspršilo u nepregled,
da zaustavim suze deteta
koje u meni plače.
Ujak je renovirao kuću.
Tražim ustajale, mirise prošle,
hladnu sobu što je u mraku
krila tegle sa slatkim od šljiva
i sliku pokojnog brata mog dede
što se, još kao mladić, u večnost zaputio.
Tražim gitaru svog ujaka, koju ne znam da sviram.
Tražim zvuk babine Singer mašine
i materijale u raznim bojama po stolovima prostrte,
kredom ispisane isprekidanim crticama.
Tuda će proći makaze.
Tražim staklenu flašu, sa svežim mlekom, što ju je komšija, u rano jutro, iza kuće
ostavio,
a uzeo praznu,
koju mu ponovo za sutra ostavljam.
Tražim mačiće, što ih je mačka prošle noći omacila,
pa ih premešta po šupi, gde deda drži bicikl, a onda ih odnese na tavan, gde su ujkine skije.
Tražim da vidim koje su boje i koliko ih je. Ne skija, već mačića.
I jesu li svi živi?
Ili je jedno mrtvo rođeno?
Tražim drvo kajsije u zadnjem dvorištu, ispred obora,
i prasad u tom oboru.
Tražim Džekija ispod senare
što mi je pojeo prve ispale zube,
u hlebu sakrivene.
Tražim gredu pred kućom da održavam ravnotežu
i ne padnem
dok ne stignem na drugi kraj.
Tražim vinovu lozu koja nadvija tu gredu i izvija se do tavana,
praveći debelu ‘ladovinu.
Tražim bezglave piliće bele
što u zadnjem dvorištu mašući krilima trče,
saplićući se o poslednje impulse svoga života.
Tražim babu kako ih po dvorištu mrtve sakuplja, dok iza ograde,
na sigurnoj razdaljini,
uplašen posmatram.
Tražim kafu
koju kuvam babi i dedi
u letnjoj kujni, na vrelom šporetu,
i ljutim se ako su je oni skuvali
pre nego što sam ja ustao.
Tražim posejan krompir u dugim redovima,
skroz do drveća, na kraju bašte,
i bube zlatice koje sakupljamo u kofe, u zenitu čelopržine,
pa i njih ubijamo,
ali ne da bi ih jeli kao piliće,
nego da one ne bi pojele krompir.
Tražim prababu Živku, što pogrbljena do poda pred kućom sedi
i kusa čorbu od salate ostalu,
što spava u sobi, u letnjoj kujni,
sa ćilimom iznad kreveta,
na kojem je slika jelena
i što je volela da joj donesemo zelene, mentol bombone, na merenje.
Tražim preko ograde ujnu,
duge kose, što je maramu na glavu ko Pepeljuga vezala,
sa loncima nekakvim u rukama
i guskama i gusanima koji za njom idu, a u mene šište otvorenih kljunova.
Tražim da me zove na testeninu sa paradajzom i sirom
i da ne može da dohvati neku šerpu ispod sudopere,
zato što joj je u stomaku moj brat Dimitrije, pa moram ja da joj pomognem.
Tražim maminu sobu, i njene igračke:
gumenu pečurku sa dimnjakom i prozorima
i Popaja gumenog što na jedno oko žmuri, namiguje,
psa sa šalom i beretkom koji puši lulu
i album sa sličicama Sare Kej, što sam joj isek’o babinim makazama.
Tražim da dođe Tiki, da pravimo kolače od blata i da posle idemo kod nje
da tražimo gde se njena mačka omacila
i da jedemo tortu “Sedmo nebo”,
u koju ide brdo žumanaca
ili belanaca,
ali ne može zajedno,
mora da se odvaja.
Tražim da jave da je pomračenje Sunca najavljeno za danas,
pa da svi navučemo na prozore neke zelene zavese, debelog materijala,
da Sunce ne može da prođe, a da mi deca ipak malo virnemo napolje.
Tražim babino cveće po sred travnjaka, između staza,
i da čupamo korov koji mu smeta.
Ili koji nama smeta.
Tražim da me deda vodi kod frizera,
preko puta ambulante,
kod starog majstora koji neće da me pita “kako ćemo”, a ja da ne znam da mu objasnim,
nego će odmah da šiša tako da mi frizura bude uredna
i da mi ne bude na glavi vrućina jer je leto.
Tražim da uveče gledamo svi Grand Show, diveći se onoj grandioznoj sceni,
svetlima i svim onim balerinama
kao da je u pitanju San Remo.
Tražim da je utorak, kad izađemo na pijac,
a deda ima tezgu sa povrćem, iz svog plastenika,
i svoj kantar za merenje.
Tražim da mi na tom istom pijacu,
što je duž cele glavne ulice sela,
kupe novu kasetu – “Leontina – za decu”,
da je preslušavam u nedogled i prevrćem je sa strane A na stranu B dok se traka ne izvuče,
pa posle olovkom da okrećem točkić, da je popravim.
Tražim ponovo da je utorak,
i da je pre pijaca svratila baba Tejka
i donela mi par Štarkovih krem bananica,
u providnom pakovanju,
i da namerno kaže “kurem bananice”, da se mi deca smejemo.
Tražim da neka žena dođe na kapiju,
da kupi jaja od babe
i da suzi neku haljinu ili pantalone.
Tražim da sakupljamo kajsije koje su popadale, sa onog drveta ispred bašte,
pa da deda zove čoveka koji ima konja Lastu da doveze kazan.
Pa da oni peku rakiju, a ja da se popnem na Lastu i da se slikam,
da imam za uspomenu.
Tražim da baba uspavljuje mene i Kristinu,
dok je Kristina bila kod nas
i dok je nisu odveli novi roditelji,
pa da se baba brine šta će sutra da nam spremi za doručak,
a da mi kažemo:
“pita savijača i deda da ode do sela da kupi jogurt u čaši, ili može i trougao”.
Tražim da bežim po dvorištu kao bezglavo veliko belo pile,
i da me roditelji jure, da me silom ubace u kola, jer je raspust gotov,
a ja neću da se vratim sa njima, da opet idem u školu.
Sklapam krnji mozaik svog detinjstva.
Zaboravljenim stazama koračam.
Putujem tamo gde su sva putovanja odavno završena.
Gde ništa nije kao sad što je.
Ništa sem babine brige,
dedinog paradajza
i Sunca
koje, još uvek,
zalazi za drvored
na kraju bašte.
Ujak je renovirao kuću.
Lepa je.
Lepa kao san deteta koje u njoj spava.
Deteta koje spava i sanja
kako se budi u kući
koja nije renovirana.
N. U.