Pre par dana, zapravo sada tome ima čitava nedelja, napisao sam pesmu, ako se uopšte može pesmom nazvati, čije ću tkanje potpuno rasturiti za potrebe ove kolumne, jer čini mi se – mogla bi biti i kolumna.
Razbiću stih, dodaću sve tačke, zareze i ostale interpunkcije koje sam namerno izostavio, jer sam prosto imao potrebu da neke svoje doživljaje ređam britko, precizno, ogoljeno, po malo otuđeno – nešto nalik stilu Milene Marković. Ona piše tako bez znakova, velikih slova, samo gomila misli koje se brzo smenjuju.. čuj – samo. Milena je sve samo nije samo. Ali u tome i jeste trik – izgleda lako, kao da bi mogao svako, a zapravo je do jednostavnosti najteže doći. Tamo je istina.
Elem, ja često tako ukradem nečiji stil pisanja, ritam rečenice, nečiji način igre, govora, obraćanja u nekim situacijama. Nečiju duhovitost. Možda je to neko učenje po modelu, ili ja prosto volim pod to da podvedem, da ne bude baš da sam kradljivac totalni. Istina, volim određene šablone- pružaju mi sigurnost, dobro se u njima osećam.
Nekad zaličim sebi baš verno na ljude kojima sam okružen, koje cenim, volim, koji mi se dopadaju. Možda je lepše i tačnije reći da sam njima inspirisan. Uvek ih kod sebe prepoznam. Izvučem ih tako iz rukava kad određena prilika to od mene zahteva.
Konačno, postavlja se pitanje: Ko sam zapravo ja? Gde je tu moja iskonska priroda? Ili sam, baš to – svako od mojih mentora i uzora po malo – neki prerađeni mix adaptiran prema mojoj verziji softvera.
Čini mi se da, kad skinem sve te obrasce, navike, uticaje, ostane jedan blanko ja. To možda i nije loše za potrebe posla kojim se bavim. Nekakva upadljivost i autentičnost ne bi baš mogla lako da da prostor svim tim raznolikim karakterima ljudske prirode. Htedoh reći – dobro je za transformaciju.
A možda je i do toga što sam sluhista, pa se sve nekako lako i lepo za mene zalepi, odmah sve upijem i uglavnom mi pristaje. Dobro eto, neka bude da je to razlog. U duhu skromnosti završavam ovu iznenadnu introspekciju koja nas nije bog zna gde odvela, mada bi neki psiholog sigurno mislio drugačije.
Astrolozi bi rekli – klasičan blizanac.
Dakle, 27. januar 2023. Svoju, do skora poeziju, prebacujem u prozu i prenosim je u celosti.
Ok. Samo da konstatujem: Ukrao sam pesmu od samog sebe i sad je pretačem u kolumnu. Viši nivo kleptomanije. Molim vas, dajte mi drugu igricu, ovu sam prekucao.
***
I tada je na Savindan padao sneg.
Đoković je pobeđivao u Melburnu, a deca su izvodila priredbe.
Milica i ja smo uvek bili ta deca za priredbe – manifestacije i svake druge svečanosti.
Večiti tandem.
Dvojac bez kormilara.
Samo što je to nama bio poslednji Sveti Sava, jer već sledeće godine nismo više bili đaci, nego studenti, a kad si student onda nemaš Svetog Savu, nego januarski rok. I nemaš Petrovac nego Beograd.
E, nakon te poslednje priredbe, na ručku u školi, napio nas profesor fizičkog nekim dobrim crvenim vinom, koje je doneo jedan drugi profesor što je predavao komercijalno poznavanje robe.
Posle smo pijani bauljali po snegu, u školskom dvorištu.
Smejali smo se i bilo nam lepo.
Onda sam došao kući i napisao na svom Fejsbuku kako volim svoju školu i kako ću da joj se vraćam i kad iz nje odem – obećavam! – parafraziram sebe, ali Fejsbuk ima uspomenu koja će tačno da me citira.
I danas, deset godina posle, Milica i ja se vratili u Mladost – tako nam se zove škola – i gledali smo neku novu decu za priredbe. Šure rok i dobro pevaju.
Profesor fizičkog otišao u penziju.
Nema veze – odavno već znamo sami da se napijemo; a ovaj drugi profesor što je doneo vino i dalje radi ali sad nije doneo vino, pa smo pili neku rakiju od višnje.
I svima bilo drago što nas vide. Kažu pamte nas i pominju.
Zvuči ko da smo pokojni.
Kažu gledali su moj film. I vidim da im se dopada. Mislim, ne znam film, nego to što sam bio njihov đak.
I biće neka monografija škole, pa će mene tu da stave jer su me gledali na televiziji; a Milicu neće jer ona nema film.
Bezveze. Biće im krnja ta monografija.
Stukli smo flašu u zbornici, mada je već bila načeta.
Ostale samo višnje.
Ali sad nismo bauljali po snegu jer smo iskusni. Pijemo više od decenije, nije to mali staž.
Bože na trenutke je sve isto kao pre:
Novak pobeđuje, mada nije ni prestajao, sneg je opet Snežana, mi pijemo u Mladosti, smejemo se i lepo nam je.
Vreme nam ne može ništa.
Kao ni Noletu.
Neki se osjećaji rode sa savindanskim snegom, i ostaju u nama još dugo pošto se on otopi.
Čitavu deceniju dugo.
***
Oni koji su pročitali prethodne redove, još dok su bili pesma (“O ISPUNJENOM OBEĆANJU”), pitali su se:
“Zašto nas ovo raduje i rastužuje u isto vreme?”
Odgovor: Zbog nedostajanja.
Jer, verujte mi, znam ovog što je pisao.
Ili bar mislim da ga znam.
N. U.