Dok gazim i tabam noćas napadali sneg, a razmišljajući o upravo završenoj probi u petrovačkom pozorištu, glas čoveka koji na glavi ima kačket, na licu masku, ljubazno me oslovljava imenom onoga koji se bavi mojom profesijom.
Iz učtivosti otpozdravljam, iako nikako ne mogu da odgonetnem o kome se radi. Ne bih ga prepoznao čak i da nema masku, zaključujem par trenutaka kasnije.
Ali ništa zato: igram (loše) kao da znam o kome se radi, jer valjda mi je glupo da ne znam onoga koji mi se to toliko obradovao.
Rukujemo se. Potpuno mi je nepoznat. On to nekako predoseća, pa mi govori kako je iz Lopušnika odakle je moj otac, i da je njegov sin Stefan Lazić, kojeg možda znam.
I meni stvarno u glavu dođe slika dečka iz nekih površnih viđanja u danima letnjeg raspusta na selu. Setim se Stefana na belom motoru kako prozuji glavnom ulicom i kako se neko vreme bio zaustavljao ispred kuće moje sestre od tetke, Tatjane, jer je u nju bio zaljubljen.
Potvrđujem da znam sina jednim – kako da ga ne znam – odgovorom, davajući Stefanu veći značaj od onog koji je Stefan u mom životu imao.
Koračamo napred i on me pita kako se snalazim u poslu, hoće biti nešto da može da se vidi. Meni kao kec na deset pada epizoda serijala Srce zločina, gde igram glavnu ulogu, a koja se emituje baš ovog utorka, u “prajmtajmu” na RTS-u. To i govorim dok on, možda istim onim mojim – kako da ne – od maločas, potvrđuje da zna o kojem se serijalu radi. Dodaje ipak kako sve slabije gleda televiziju, i kako uglavnom voli da posluša radio “Dvestadvojku”. Saglasan, govorim kako je to zaista jedno od retkih medijskih prostora gde se još uvek može čuti nešto od dobrog, kvalitetnog i kulturnog sadržaja, u čitavom ovom programskom mulju koji nas je zahvatio.
“Što bi Zemunci rekli: Dno dna”, nalazi saputnik sinonim mojoj konstataciji.
Pitam: “Šta je sa Stefanom?”
U svojim obrisima sećanja pamtim da je otišao preko, još tokom srednje škole.
Njegov otac to i potvrđuje, objašnjavajući mi kako je u Salzburgu, zajedno sa sestrom Sarom.
Za nju tek ne znam.
Toga je svestan i moj sagovornik.
Govori mi kako je ja ne pamtim jer je velika razlika između nje i Stefana.
Kaže da su oboje tamo – rade.
Od jutros, kako je slušao na vestima, austrijska vlada je donela odluku da je vakcinacija obavezna.
„A mislili smo kao – to je slobodna država“, zaključuje.
Kako smo kod te teme, nešto mi ne da mira, pa pominjem Đokovića i čitav njegov slučaj sa deportacijom iz Australije, koji je predhodnih nedelja odjeknuo svetom.
Sagovornik konstatuje jednim kratkim:
„To što su mu uradili, to je sramota!“.
Na raskrsnici, uviđamo da ni jedan ne ide ka centru i obojica skrećemo levo, ka parku i Novom mostu, koji je nekada bio Plavi most.
Pošto vidi da držim slušalice u rukama, koje sam iz ušiju izvadio u trenutku kad smo se sreli, pita, ako nije tajna, šta slušam.
„Tončija Huljića i njegov bend“.
„Aaa, Magazin!“
„Da, ali zapravo nije Magazin. Ovo je nešto skorije što je on radio, za svoju dušu. Volim te harmonije, odvode me na mediteran.“
„Da, pa jeste. To je taj neki pop. Slušao sam ja i to, ali sam uglavnom preferirao malo tvrđi zvuk: rok, metal. Imao sam dugu kosu dugo godina. Nosio sam je od srednje, pa do pred vojsku. Ali volim i neku staru, narodnu, izvornu. Pa folklor. Tvoj stric, Darko, kako je on igrao, ja se sećam, na tim veseljima. Mi smo generacija. ..“
„Uu, nikad ne bih pomislio da je moj čika tolliko star“, dođe mi misao, pa brzo rekoh:
„Da, Darko je stvarno bio vešt u nogama“, aludirajući i na fudbalsko umeće, pride.
Spuštamo se niz most, a Željko otkriva da je poreklom iz Bosne, s one strane Drine.
Kako je odrastao u Petrovcu, ne priča ijekavski, a mogao bi. Lako prepoznaje svoj, u DNK utisnut, govor.
Poče odjednom da pobrojava familiju uzduž i popreko, do pojedinosti ko je i s čije strane i odakle došao i neka trojica braće i neka majka koja se preudala za drugog muža pa jedno dete ostavila, a drugo povela. Izgubio sam se već na startu, dobrovoljno.
Jedna šala koju je Željko plasirao na sopstveni račun, apropo stereotipa o Bosancima i njihove uske pameti, vrati me u status sagovornika koji sa razumevanjem sluša.
Pričao mi je, zatim, kako je i sam nekada pomišljao da se možda bavi glumom:
„Oduvek sam bio brbljiv, kao što vidiš. Mada sam imao tu tremu. Moja sestra je isto htela to, ali je na kraju otišla na književnost. I evo je sad je u Beogradu, na institutu.“
„Dobro, tu ima srodnosti. Mnogi koji ne upišu glumu, odu na književnost. I meni je to bila opcija“, govorim mu, iako znam da ja tu opciju nikada nisam uzimao za ozbiljno.
I opet zastadosmo, sad pred bolnicom, na jednom novom račvanju. Ali pre no što smo se već srdačno ispozdravljali, pa otkrili da obojica nastavljamo u istom smeru, pravo, ka kraju ulice u kojoj sam odrastao, otkri mi još svašta nešto o sebi. Čitav kosmos, zapravo.
„Pišem. To o mom poreklu i korenima ću jednom da sednem i da napišem, ako to ikom bude zanimljivo da čita. Samo, da bi čovek pisao, mora mnogo da čita. To nekako ide jedno sa drugim.“
Podržavam i kažem kako je to važno zbog vokabulara i mašte i ritma rečenice, i kako ja u svojoj školi glume insistiram na čitanju, ali da deca imaju pravo na slobodan izbor onoga što će čitati. Željko se nadovezuje da je plakao k’o kiša kad je, kao klinac, pročitao priče Oskara Vajlda: „Srećni princ“ i „Zvezdani dečak“, koje nisu bile u redu obaveznih za lektiru.
„Bile su za decu, ali su nekako bile i za odrasle. Sa jakim porukama. Nešto poput Egziperijevog „Malog princa“. Ili ona ..“Devojčica..“
„.. sa šibicama“, dovršavam.
„ E ta! Mnogo tužno bre. Ja od tad – samo “hepiendove”.
Pisao je Željko i pesme koje je u mladosti poklanjao devojkama. Uglavnom je rimovao, ali je imao jednu u slobodnom stihu. Odnosila se i bila vrlo slična onoj mojoj definiciji, koju sam jednom postavio:
„Svaki početak je kraj, a kraj uvek mora biti početak. I tako iznova i ponovo, u krug.“
Rekao sam mu to i on se iznenadio koliko smo imali slično viđenje večnosti.
I kod njega je postojao krug.
„Napisao je negde neko.. ili je rekao, jednu veoma tačnu rečenicu koja kaže: „Ako na kraju nisi srećan, to samo znači da to nije kraj“, tako nekako. Rekoh ti, volim “hepiend”. To je ta nada. Zar nam išta drugo ostaje?“
U saglasju, klimao sam.
I verovao.
A onda smo prozborili i o veri. O tome kako on, iako pravoslavni hrišćanin, Boga vidi kao aktivno usmerenu energiju, koja je svuda unaokolo. O onom duhovnom koje ne prestaje kad čovek prestane, nego nastavi da živi. O podatku da je nauka uspela da dokuči tek toliko da je, izgleda, naša duša teška 21 gram, jer toliko nestane svakog od nas kad ispustimo poslednji dah.
„Oni ne znaju šta je to, ali ja sve mislim da to mora biti da je duša“.
Nastavljamo da koračamo.
Približavamo se kraju ulice i mom konačnom odredištu, a Željko ne posustaje.
Kao ni zima.
Uprkos hladnoći, uživam u ovom po svemu posebnom i niotkuda očekivanom susretu.
Prepoznajem ga kao dar.
„Baš bih želeo da budu srećni Stefan i Sara. Da uspeju u onom što žele. Mislim, ja bih to voleo za svu decu, a kamoli za moju. Veruj mi, ja živim za njih.“
„Ja još ne mogu da znam kako je to, ali verujem. Pretpostavljam da je to svrha života. Da možemo da ostavimo nešto i nekog iza sebe.“
„Baš tako. Ja kažem, dobro je da imaš i nekog pa makar da može i da te opsuje“.
Banalno ali istinito.
Željko tako uspostavlja još jednu filozofsku tezu da se ovaj život treba udvojiti i podeliti. Da je tužno ako se odsamuje.
A, naučili smo: Željko ne voli ako nije “hepiend”.
Treći put se rukujemo sa istom namerom kao i predhodna dva puta, da bismo se rastali.
Ovoga puta nam to polazi za rukom.
„Kako beše tvoje ime, izvini?“ , glupo je Željku, izgleda, isto onako kao meni na početku.
Ali, to je valjda taj krug.
„Nikola“, dodajem uz osmeh.
„Da. Nikola Ugrinović. Ugrinović, to je čuveno prezime. Jaki ste, ima vas dosta.
„U Lopušniku pogotovo“, koristim svoj red za šalu na sopstveni račun.
„Pozdravi mnogo i oca i Darka.“
„Hoću“, dajem reč, dok odlazim.
Željko, preko ulice dobacuje:
„Samo im kaži Željko Bosanac.“
Klimam i vičem: Vidimo se!
***
Da l’ ćemo – ne znam.
Kao što ni za ovaj susret nisam znao.
Možda ga, sledeći put, ponovo neću prepoznati.
Lica pod maskom je teško pamtiti.
A možda on mene, ponovo, hoće.
Kao danas.
Pa ponovo obrnemo krug.
O smislu.
Mada, sumnjam da će se to dogoditi.
Ja ipak volim “Devojčicu sa šibicama”.
I “Ptice koje ne polete”.
Bez “hepienda”.
Ako se, nekad, ponovo i sretnemo,
verovatno ćemo pričati o nekim trivijalnijim stvarima.
O stvarima svojstvenim ljudima
koji se poznaju.
N. U.