Dragi svi..
.. i svi dragi..
Decembar se polako kruni i odjavna špica ove duple dvojke i duple nule od godine počinje da teče.
Sumrak je u podne, dan je u veče.
Kaplje mala ali redovna plata,
i kafa iz aparata,
između časova sa drugog i trećeg sprata.
Na Govoru insistiram da misle,
na Glumi da budu glasni,
u oba slučaja više aktivni,
iznutra strasni – ponavljam,
ko papagaj, sam sebi dosadan.
Gde li je sva ta želja od koje se grade snovi?
***
Utorak je.
Odjavljujem se sa akademije i hitam kući.
Ubrzavam kad shvatam da je vozač trideset petice takođe ubrzao, pa jedva zaustavio bus, i to pošto je dobrano prošao stajalište.
Unutra sam.
Povišenog pulsa, sedam na slobodno mesto do poslednjih vrata i mislim kako mi fizička kondicija trenutno i nije jača strana.
Usput, čašćavam vozača jednim: “Idiot!”
Istina, činim to u sebi.
Samo par stanica kasnije, glas koji dolazi spolja:
“Ima li ko da preseda u trideset dvojku, da je jurimo?”
Tajac.
Dižem glavu i stvarno vidim, ispred, broj autobusa koji me vodi direktno do stana.
“Ja!” – viknuh i podigoh ruku.
“Dođi samo na prednja vrata, zbog brzog prelaska”, opet se čuje sa razglasa.
U neverici da se ovo dešava, probijam se napred i pitam šta bi sa onim nervoznim, neljubaznim, onim “skloni se sa prednjih vrata” vozačima GSP-a. Onim koji razglas koriste samo da saopšte kako je vozilo u kvaru i kako putnici moraju da ga napuste.
Ništa mi nije jasno. Izgleda da se ovde radi o nekoj novoj, retkoj sorti.
Čovek za volanom, srednjih godina, tamnije puti, u duksu na široke pruge, Deda Mrazovih boja. Nasmejan, ćaska sa ženom plave kose.
“E pa stvarno ti nema ravnog”, hvali ga ona i usne razvija u osmeh, dok on uživa u udeljenom komplimentu.
“A zamisli, danas još i nisam nešto raspoložen”, odgovara joj.
Ona, potpuno očekivano, na to dodaje, ne prestajući da se osmehuje:
“Kako li je onda kad si raspoložen?”
On pitanje ne shvata kao retoričko, pa dodaje sebi još jedan plus u trci za vozača godine:
“Pre neki dan sam organizovao – delili smo bananice ovde.”
Staje na novu stanicu. Putnici koji su izašli pozdravljaju ga.
Mašu uz osmeh.
On jednako uzvraća.
Crveno svetlo na semaforima mi ne ide u prilog.
Trideset dvojka nam beži, i ja uviđam da su minimalne šanse da napravim transfer.
No, više mi nije ni bitno da li ćemo je stići.
Shvatam da je glavni događaj ono čemu upravo prisustvujem.
Plemenitost i dobrota čoveka iz kabine – to je ono što je trebalo uhvatiti večeras.
Uz to, osvešćujem da moram do marketa, po namirnice za večeru, te se i zvanično, u svojoj glavi, pozdravljam sa, sada već poodmaklom trideset dvojkom.
Približavamo se stajalištu ispred velikog tržnog centra.
Dobri vozač je ponovo za mikrofonom:
“Iza nas je sedamdeset četvorka, da znate. Ako neko prelazi, neka bude spreman.”
I dalje šarmira plavušu, dok stiska dugmad za otvaranje vrata.
Multitaskinguje.
Atmosfera u tom limenom pravougaoniku bila je takva da sam se osećao kao jedan od gostiju vozačevog skromnog putujućeg doma.
Shodno tome, osetih potrebu da ga na izlazu pozdravim, kao svakog dobrog domaćina:
“Vidimo se majstore, ipak ću ja ovde.”
On se prenu iz razgovora sa plavušom, pa mi dobaci :
“Ee, čekaj, pa imamo još par šansi da je stignemo!”
“Neka, ipak ću ovde. U svakom slučaju- hvala. Gest ti je vrhunski”, rekoh, spajajući vrhove palca i kažiprsta desne ruke.
Veselo lice načinilo je blagi naklon, pre no što su se vrata ponovo zatvorila.
I eto male, tople, praznične storije o dobroti, u jedno hladno decembarsko veče u Beogradu, na liniji 35 , u smiraj ove dvostruke dvojke, i dvostruke nule od godine.
U Deda Mrazove boje odeven, na točkovima svojih sanki, dobri vozač je hitao da ugodi vožnju po volji nekog svog novog putnika.
Da mu pokloni radost.
Shvatih zašto je onako protutnjao pored stanice na kojoj sam se ukrcao.
Jurio je za nečijom tuđom trideset dvojkom.
A ja ga nazvah idiotom.
U sebi, doduše, ako mi je za utehu.
Jedini “idiot” u tom autobusu, bio je onaj Fjodora Dostojevskog, kojeg sam imao u ruksaku.
Kako kaže moj profesor:
“O ovome bismo, u pozorištu, imali šta da igramo.
Jer ako glumac scenu napusti isti onakav kakav je na nju ušao, onda mu je bolje da uopšte ne ulazi.”
Mora se nešto dogoditi, nešto promeniti.
A ovde jeste.
Odnosno: jesam.
***
Za kraj:
film vam preporučujem i zaključujem.
U drami “Collateral beauty” (“Skrivena lepota”), čija tematika i atmosfera idealno prijanjaju ovim decembarskim danima, divna Helen Mirren izgovara rečenicu ženi koja doživljava porodičnu tragediju:
“Nemoj dozvoliti da ti promakne skrivena lepota.”
I zato, dragi svi,
i svi dragi..
Život koji nam je dat, najveći je dar.
Koliko god je težak period iza nas, ili je sada, ili nas čeka, ne dozvolite da vam skrivena lepota promakne.
Ona je tu i čeka da je prepoznamo.
Uostalom, nije li nam Dostojevski još davno obećao da će lepota spasiti svet.
Možda to bude baš ova skrivena..
.. iz autobusa 35.
N. U.