Dragi svi…
..i svi dragi..
Septembar, stari vesnik novog početka, krupnim koracima grabi ka svojoj polovini, a u vazduhu se čini da ništa novo počelo nije. Kao i prošlog, i pretprošlog meseca, i onog pre njih, i onog tamo.
Zašto nam proizvođači kalendara za ovu godinu nisu naznačili na svom artiklu da ćemo nakon februara živeti jedan te isti mesec sve ovo vreme?
Čudan je osećaj kad ne znaš gde su se deli svi ti toliki dani: termini otkazani, brojevi u kolonama precrtani, većina njih potpuno netaknuta, a ipak svi uredno – formalno sabrani.
Formalno – deca su ponovo u školama, mada se niko ne bavi pitanjem šta se može naučiti na tim polusatnim časovima, u sterilnoj, pomalo jezivoj atmosferi pod maskama, bez druga u klupi, sa minimumom interakcije.
Ćuti i piši. Svako dodatno potpitanje, povećava rizik da ćeš možda ispljunuti virus.
Na muzičkom ga možeš i otpevati, tako da – ne može muzičko. No, ne stajmo na muku estradnim radnicima.
Formalno – pozorišta i bioskopi ponovo rade, što zapravo znači trećina celog kapaciteta sale, koja je uglavnom slabo popunjena jer – pogađate – ne treba rizikovati.
Glumac može da te pljune sa scene ako se baš uživi u ulogu, a realno hoće, jer će sad da uzjaše glumu za sve ovo što nije igrao cele polusezone.
Uz to, neko je izgleda “pustio buvu” da je virus veliki ljubitelj pozorišta- glumci stalno pričaju kako su se inficirali i zarazili daskama koje život znače.
A i realno šta ima da gledaš neke predstave sa smanjenim glumačkim ansamblima, gde igraju dva do tri glumca – ne daj bože monodramu.
Dakle, ima vremena za pozorište, čekaj da se “sve ovo”, koje se baš odomaćilo i neće da ode, malo smiri.
I tako..
(ako ne zvuči kao Radoš Bajić, niste dobro pročitali, vratite se ponovo)
.. Komedije i vodvilji ostaju sa manje od jedne trećine punog kapaciteta reakcija na duhovite dosetke reditelja – glumci imaju utisak da je do njih, i misle da su zbog zakržljalosti u karantinu izgubili šlif za plasiranje replike. Oni sujetni pak, znaju da je izostanak reakcija isključivo proizvod loše režije i sad još više veruju u svoje predloge i rešenja, koja, odbačena od strane isto toliko sujetnog reditelja, nikada nisu ugledala svetlost reflektora.
Što se tiče tragedija, psiholoških i drugih drama – ko je lud da ide da gleda žanrove koje mesecima živi. Nema tog pisca koji bi parirao dramaturgu ovakve 2020. godine.
Jedini izuzetak od svega pomenutog su scene na otvorenom.
Živeće pozorište!
Do prvog pljuska.
Što se bioskopa tiče, korona tu nije imala prevelikog uticaja, jer – “online filmovi sa prevodom” su to odradili mnogo, mnogo godina pre.
Formalno – na tv- u je počela nova, jesenja programska šema. Suštinski – gledamo jednu istu emisiju još od proleća.
Džaba im različite uvodne špice i scenografije. Svi govore nadugačko o virusu, sa obaveznim zaključkom kako se o njemu veoma malo zna.
Koliko bi tek pričali kad bi se znalo više?
Negledljivo, u svakom slučaju.
Doduše, uvek je bilo tako – oni koji najviše pričaju, uglavnom najmanje znaju.
Oni koji nešto znaju – mudro ćute.
Pitanje je – gde su ti koji znaju?
I još: kakve koristi imaju od toga što se prave da ne znaju?
Verovatno – lične.
Ovaj svet, izgleda, stvarno je osveta loših đaka.
“Kljastih, kljakavih i sumasišavših” – čujem mog prijatelja i pesnika Jasminu Stijović.
Kad smo kod đaka – kažnjen je onaj najbolji.
Prvi na svetu diskvalifikovan je sa jednog od četiri najveća turnira u tenisu.
Onog američkog.
Formalno – Novak je udario lopticom linijskog sudiju.
Suštinski – nakon završenog gema, izvadivši lopticu iz džepa, vratio ju je skupljačima loptica, kako to uvek radi.
Kako to svi teniseri na turu rade.
Nesreća je ta što Novak nije gledao u smeru lopte dok ju je slabim udarcem slao iza sebe, a ni liniski sudija, odnosno sudinica, ako ćemo rodno ravnopravno, nije bila spremna da uhvati ili izbegne nezgodan let lopte, koja ju je pogodila u vrat.
Pala je kao pokošena servisom najjačeg servera.
Uz to, čini se da je čitala Stanislavskog. Preživljavanje je bilo prisutno.
I preživela je.
Bez gotovo ikakvih posledica, što je dobro.
Novak na US OPEN-u nije.
Prošao je sa maksimalnim posledicama, i to je loše.
Loše, jer čak i onaj ko ne prati tenis zna da je Đoković jednom rukom već držao pobednički pehar.
No, ponajmanje u čitavoj priči brine titula manje.
Znamo svi da je Novak najbolji kad mu neko prepreči put kojim je rešen da ide. Zato, treba očekivati berbu trofeja u periodu koji sledi.
Međutim, zastrašujuće izgleda slika na kojoj, naočigled celog sveta, jedan čovek, bez ikakve zle i loše namere, bez ikakvog znaka agresivnosti u postupku koji je doveo do nesrećnih okolnosti, biva poražen od strane robotizovanog kanona koji propisuje opšte i besmisleno definisano pravilo.
Ništa emocija, ništa ljudskost, ništa rasuđivanje iz srca. Samo racio i da se zadovolji formalnost.
Suštini su šanse male – forma će nam doći glave.
Ovako bi otprilike mogao da glasi slogan za sve što nas u današnjem svetu okružuje, na svakom koraku.
Čovek će živeti u strepnji da ne prekrši pravilo.
U toj bojazni – sam će sebe diskvalifikovati.
Vaspitavanje strahom.
Kao kad smo bili mali.
Ako ne budeš dobar – ukrašće te Cigani ( ovde ne želim da budem “korektno-ravnopravan”, jer Cigani imaju dušu, malo veću od Roma).
Ako ne pojedeš sve iz tanjira ( a u tanjiru boranija, naravno) doći će čika policajac da te hapsi.
Možda će mi u budućnosti, ako se zakašljem, pisati kaznu. Ili ako se utvrdi da imam temperaturu, a nisam prijavio.
Ili ako me potera kijanje, hoću li imati vremena da dokažem da je obična kijavica, ili alergija na polen?
Ili: Hoće li Nole sada promeniti svoj način predavanja loptica nakon gema?
Hoće li udariti bilo koji udarac na terenu bez dodatnog, podsvesnog grča u svom telu koje pamti da diskvalifikacija vreba iz prikrajka ( i nosi masku na licu)?
Realno je velika verovatnoća da se neki od sudija, koji su tik uz teren, ponovo pogodi.
Znam, možda sam otišao predaleko, ali je li iko od vas u januaru mislio da je ovo što danas živimo, tako blizu?
U ovom savremenom svetu, koji postaje kraljevstvo hipokrizije, gde je forma oduzela pravo suštini, nije ni čudo što biram da pozorištna i knjiška iluzija sve češće budu moja primarna stvarnost.
Tamo bar, još uvek, nailazim na istinu.
N. U.